Maja Milčec: Odakle da počnem
Igramo igru istine i već postaje pomalo dosadno,
kad me Peg upita da kaj bi ja na ovom svijetu promijenila kad bih imala tu moć
i kompetenciju, jer ionak se stalno bunim.
Sve, kažem ja. I grad, i spol, i tebe, i ovaj fejs, i ovu državu, i planetu, i svemir, i meteore, i crne rupe, i velike praskove, religije i klimatske pojaseve, i žive, i mrtve, učinila bih sve, ama baš sve, samo da mogu otići odavde.
I kad bih otišla, sve bih ostavila tu i nikom se ne bih javljala, ni tebi, ni Goranu, ni starcima, a mobitel bih bacila u kontejner i zaboravila sve adrese, brojeve, face i ljude, kućne ljubimce i aute, ključeve, struju, plin, račune, vodu, ručnike, cipele i satove, frizure i parfeme, tramvajske karte, te-ve programe, antene, rakete, gradove, države, biljke. Sve.
I tako da budem u hibernaciji jedno godinu dana i onda se vratim napunjena ko nova baterija, otvorim svoj atelje u nekom dobrom penthausu na Zelenom valu, atelje za gluposti i snove, s najmanje tri kompa i četiri, pet laptopa, s jacuzzijem i širokim pogledom na grad, nek se vidi raskoš. Mogu to i u Zapruđu, al nekako mi je više fora dauntaun. Penthaus bih obojila u CMYK boje, naravno, s puno žute i cijan-plave na stropovima da mi prva stvar koju ujutro ugledam bude nebo. Sunčano i plavo. Nezemaljski posuto zvjezdicama.
Sve, kažem ja. I grad, i spol, i tebe, i ovaj fejs, i ovu državu, i planetu, i svemir, i meteore, i crne rupe, i velike praskove, religije i klimatske pojaseve, i žive, i mrtve, učinila bih sve, ama baš sve, samo da mogu otići odavde.
I kad bih otišla, sve bih ostavila tu i nikom se ne bih javljala, ni tebi, ni Goranu, ni starcima, a mobitel bih bacila u kontejner i zaboravila sve adrese, brojeve, face i ljude, kućne ljubimce i aute, ključeve, struju, plin, račune, vodu, ručnike, cipele i satove, frizure i parfeme, tramvajske karte, te-ve programe, antene, rakete, gradove, države, biljke. Sve.
I tako da budem u hibernaciji jedno godinu dana i onda se vratim napunjena ko nova baterija, otvorim svoj atelje u nekom dobrom penthausu na Zelenom valu, atelje za gluposti i snove, s najmanje tri kompa i četiri, pet laptopa, s jacuzzijem i širokim pogledom na grad, nek se vidi raskoš. Mogu to i u Zapruđu, al nekako mi je više fora dauntaun. Penthaus bih obojila u CMYK boje, naravno, s puno žute i cijan-plave na stropovima da mi prva stvar koju ujutro ugledam bude nebo. Sunčano i plavo. Nezemaljski posuto zvjezdicama.
- Šutite! Pssst!
- Ke?
- Zaspala je.
- Čuj, fakat…
- Hrče.
Primjedbe
Objavi komentar